Kući. [Lepo. No3]
| 03.03.2011. | :: Jelica Greganović :: Male stvari, Predeli |
Da se odmah razumemo, ja nisam objektivna, muči me dijaspora. Doduše, ta reč manje asocira na inostranstvo, a mnogo više na daljinske seksualne odnose mahovine ili paprati, mada ponekad mi zazvuči i kao kožna i boženedajisakloni venerična bolest. Još kad se dijaspori doda reč matica, tu već stižemo do scena iz prvih pokušaja filmovanja naučne fantastike. Onih u kojima se pojavljuju mravci i insekti uopšte, veliki k’o kuće, koji se ljuljaju svojim kartonskim sastavom i prete da pognjave gomilu statista koji u iskrenom strahu vrište u podnožju kadra.
Ako vam ove reči nisu hemijskom pisane na kožu, tu je i rasejanje, koja vuče na poljoprivredu, semensko bilje i pesticide ili na pogubljenost i zaboravnost. Zbog čega se nužno postavlja pitanje kako se zovu pripadnici rasejanja – rasejani, pogubljeni? Ili samo dijasporičari? Svi mi koji ne živimo kod kuće. Mi koji smo se razleteli tehnikom papratnih spora po belom svetu, pa sad odande tiho uzdišemo i zarozavamo se na svaki pomen matice, negirajući onu “Daleko od očiju, daleko od srca”.
Jer, dok u matici kritikuju, džvanjkaju, smatraju i primećuju svaki trun pod tepihom i planinu u oku, mi gledamo srcem u svakom vraćanju i svraćanju kući, koje se u rasejanosti našoj dijasporskoj zove – punjenje baterija.
Uzmimo, na primer, mene. Već pri samom ulasku u Majku Srbiju ja odmah primećujem kako je crnja od crnog do ljubičastog masnog sjaja zemlja vojvođanskog dlana. Da poseješ dugmad, kaputi bi nikli. Nema lepše ravnice zašivene horizontom za bestidno plavo nebo. Još ako se matica u saradnji sa lokalnim poljoprivrednicima ugradila u nadležno godišnje doba i organizovala mi doček procvetalim beskrajem suncokreta, ja ostajem bez reči od ljubavi. Meni lepo. Lepše no igde drugde na svetu.
Sem u Šumadiji. Koja ravničarskom nedogledu sunčanih očiju, konkuriše statusom zavičaja. Zaljuljana talasima brda i sva čupava od šuma po kojima ime nosi. Nigde drugde, ali baš nigde, ne plovi sokakom miris prezrelih šljiva kao u Šumadiji. Tada nebo pobledi od plavetnila šljivara, maglicom pokrivene modre boje zaboravljenih ranki i madžarki.
Rasuta među njima živi lepota od rodbine koja čuva sećanje na sve što sam ja zaboravila. I reči kakve samo tamo rastu, kačeći se džakanjem na tarabu, kriveći plotove batarama na njih obrnutim da se osuše od duleka za prakce, zapetljavajući se u kupine strnjikarke ili vilinom kosicom uz purenjake i raskokavajući se puckama.
I tu smo kod još jedne stvari koja je u Srbiji lepša no igde drugde na svetu – jezik.
Iako se čini da se podrazumeva i neprimećen živi svoju svakodnevicu u Srbiji, upravo maternji jezik je ono što će podsvesno dirnuti svakog ko se sticajem ma kakvih okolnosti odlučio da živi van njegovog dometa.
Ma koliko dobro naučili strani jezik, taman se doveli na rub asimilacije opasnošću da mislite i sanjate na jeziku zemlje domaćina, taj prvi naučeni jezik će ostati večiti deo vas. Deo koji nedostaje i koji sobom napuni baterije iz trećeg pasusa. Njegovu lepotu od vas ne mogu otkinuti ni dežurni režimi, ni bilo koja trenutna politika na delu u matici. Samo na tom jeziku ćete se smejati od srca i samo taj jezik će učiniti da osetite da ste ponovo kod kuće. On je večito lepa strana Srbije, kojom će vas ona kao svaka nedokazana majka koja ne prihvata da joj deca odrastaju i odlaze, držati uz sebe celog života. Kao što drži i mene, ne dozvoljavajući mi da zaboravim koliko je lepa. Lepša od reči.
Jelica Greganović
Novinarka, prevodilac, pisac i blogerka VIP bloga B92. Objavila tri knjige "Priči nikad kraja", "Samo da ti kažem" i "Od reči do reči".
Znaš šta. Kad je tako opišeš, lepo sam se sva raznežila. Skoro da sam pomislila da smo srećnici
I jesmo, samo što mislimo da imamo tapiju na glupost i da je samo kod nas………..
Tačno tako. Stalno se ponašamo kao da je baš kod nas patentirano sve što je loše.
Ali smo i spifični po tome što nam je lakše da kritikujemo, nego da se prisećamo čega ima vrednog. I što smo malo izanđali patriotizam, pa ima skroz drugo značenje
Hvala Jelice na divnom tekstu, koji me je kao bivsu dijasporku veoma pogodio. Nekada stvarno treba da odemo iz zemlje da shvatimo koliko je lepsa od reci
Svašta nešto lepo je upakovano
Pretprošle godine sam doneo odluku da se potrudim i najpre Srbiju prođem i upoznam što bolje. I polako uspevam u tome. Zaista, stvari koje se ovde mogu videti, čuti… Često oduzimaju dah. A često ih previdimo iz ovih ili onih izgovora.
Nije samo u Srbiji tako da se više vide ili gledaju ružne, a ne lepe stvari, i drugde je tako… Ono što je često žalosno je to da ne štedimo ružne reči kada kritikujemo, ali kada treba da opišemo viđeno lepo, e onda je to uglavnom sektor “patetika”. Skoro je blam opisivati lepo. Zato mi se i jako sviđa ovaj projekat 365.
Jovana, nema na čemu…ima Zoran Predin, mada je to i Duško Kovačević u Radovanu napisao na sličan način, izjavu da “moraš da odeš da bi mogao da se vratiš”
. Na žalost ponekad ispada da moraš jako da se odmakneš da bi video lepo, koje se na žalost izbliza ne vidi.
Draga Jelice,
.
. Dođi opet malko kod nas, samo naruči neko lepše vreme – da se ne viđamo opet po zimi i koječemu.
.
pravo je zadovoljstvo videti te ovde
Ja tvoju knjigu naučih napamet – onaj četvrti primerak, koji još nisu uspeli da mi otmu
Ljub tamo
Hvala Borislava
i za javljanje i za četvrti primerak 
)
Gde to “kod nas”?
Kako gde, Macchiato kod Limanskog parka – to je “kod nas”
).
.
A može i kod Umberta u Salzburgu, znaš koju kombinaciju ima, mmm… Naš čovek, šta više
Hvala ti na sjajnom tekstu, lepa devojčice
.
Aaa…meni bledi memorija sećanja čim neko pomene zubara, pa makar i u ženskom rodu
Hvala draga
Meni je prva trešnja najslađa. Ali onda posle par nedelja i pljucnutih par stotina koštica sve mi daj ali trešnje ne spominji. Bude tu raznih: i trulih i gorkih i sjajnih i velikih. Nekako, uvek čekam, jedva čekam sledeću godinu pa da probam prvu. Probam je. Al’ me brzo prođe.
Hvala za ovako lep tekst. U potpunosti sam se prepoznao kao neko ko je “rasejan”, kao neko iz “dijaspore” i kao neko koga vuche “matica”. Chinjenica je da nashu zemlju drugachije vidimo kad je gledamo sa strane i da mozda ne vidimo neke stvari koje bi trebalo videti i koje zasluzuju svu nasu paznju.
Hvala josh jednom i puno pozdrava iz Pariza!!!
Vladan
Hvala Vladane, mora da je tvoja pariska dioptrija još jača od moje ljubljanske
Auh, kakva li je tek moja kanadska onda
Bas tako, gledamo srcem -ili kako mi je jedan prijatelj skoro rece “telom sam ovde a dusom tamo”. Takvih nas je mnogo, tek ce nasa deca biti rasterecena te rasejano-pogubljene podeljenosti i osecanja da je “kuca” neko drugo mesto a ne onaj prostor u kome zivis hiljadama kilometara odatle. A tek “na daljinu” kroz drugaciji vizir i iskustva i sagledamo, i pocnemo da cenimo neke stvari… Divan tekst Jelice.
Nikolina hvala,
ima jedan lepi stih koji kaže: Srce vidi šta oko ne zna.
istina – prva asocijacija na lepo u Srbiji mi je: ona sama…
Sandra, dobro je dok je tako, kakvi zlotvori su joj se o vrat kačili, ugled joj prokockavali za šaku pasulja i trošili kredibilitet…
Ba. Imam ideje za tekstove nakon ovoga
Oduvek sam volela rubriku “vreme uživanja” u Vremenu. Sad je tren, odoh pisati!
Jelice, slavan tekst! I dopada mi se bestidna ravnica, znam te suncokrete, i znam Fruškać i kako milo pozdravlja!
Meni je svuda kuća, ali srce mi je samo na jednom mestu, tu u Sremu.
Idem pisati.
Srećno pisanje!
Posebno mi se dopada “Da poseješ dugme, kaputi bi nikli…”.
: da zabodeš nogu od stolice, procvetala bi…
Ja to nisam baš shvatala dok nisam prvi put u životu videla Afriku, gde se sa 300 km udaljenosti dovodi (tehnička) voda, i gde avion satima leti preko hiljada i hiljada kilometara golog stenja i peska…
Onda kad smo se u povratku vozili kroz svo ono bajno zelenilo i žito s obe strane puta, celim putem smo ponavljali (“onu našu”
Hvala još jednom, Jelice.
Tako smo mi bili jedared na Kipru, a tamo leto kao da je atomska bomba pala, nisu kišu videli od biblijskog potopa, krave pasu prašinu, sve grao…kad posle se vraćamo kući i iznad Slovenije pobesnelo zelene i čupave, kaže radijski glas: “U Sloveniji je suša”…!?!
Uvek se bolje, jasnije, vidi ono što nije pored nas nego ono što jeste. (toja parafrazirala samu sebe)
A da ostanem dosledna svom retviterskom karakteru, citiraću: “Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” – Egziperi
Lep tekst za lepe dane. Dok dođem do svog, majskog izdanja, ode depresija u nepovrat.
Hvala shaputalice
Valjda tako i treba, da se neutrališe bedak.
Da sam negde u dijaspori ovaj tekst bi me naterao odmah da se vratim.
To je sve zbog – čarolije
Samo je treba videti.
O, Jelice – kako ti samo umeš da kažeš! :*
Uh Jelice!
Sve, sve al’ kad stigoh do opisa Šumadije, ‘oće srce da mi iskoči. A nisam čak ni u rasejanju, na pljucimetar sam od Šumadije.
Hvala ti veeeliko na ovom tekstu.
p.s. Odoh da drmnem jednu rakiju. Šumadijsku, šljivu, naravno
Samo pazi da je ranka
O, hvala Aleksandra
Nema me nedelju dana, a vi mi se tu raznežite…raznežavate, ako je trajni. Vratila sam se sa Tare, pa mi je kufer pun utisaka, slika divlje divljine, tišine, snega, a bogami ima i pršutica koja, sudžuk, sir, kajmak, duvan čvarci….Divna zemlja ova Srbija.
De si Vlasto…okačila si takve slike sa Tare da sam načisto zabalavila tastaturu…pa još sneg, pa se beli, pa se cakli…lepota.