Tragovi [Lepo. No4]
| 04.03.2011. | :: Gordana Kamenarović :: Ljudi |
Do danas sam srela samo tri osobe za koje mogu da kažem da su (osim, naravno, roditelja) bitno uticale na moje formiranje i razvoj. Dovoljno za jedan život.
Danas sam, posle mnooogo vremena, ponovo radila sa svojim profesorom – jednim od tih, izuzetnih – koji je najsnažnije oblikovao moja razmišljanja, ukus i odnos prema poslu, ali i životu. Početna trema je brzo nestala, a komunikacija se odvijala lako, radosno, kao da smo svih ovih godina ostali u kontaktu.
Sve vreme sam se osećala sigurnom i zaštićenom, kao da sam ušuškana u neku staru, toplu perinu.
Odjednom mi se sve vratilo: sećanje na način na koji je pričao, cinizam kojim je umeo da začini svaki, pa i najemotivniji trenutak, osmeh, pa čak i tikovi koje smo tako često imitirali. I shvatila sam da ga razumem, ne samo ono što govori, nego i ono neizrečeno, što se prenosi, ne rečima, već čistom energijom.
Od tada neprekidno razmišljam o tragovima koje ostavljamo u drugima.
Verujem da su ti tragovi važniji od svake karijere i materijalnog bogatstva. Deliti se, ne štedeti se, biti pošten u komunikaciji i saradnji, to su osobine koje sam prepoznavala u profesoru i koje su (mogu bar da se nadam) postale i deo moga bića.
Onda sam se setila svog prvog kontakta s mladim ljudima, u svojstvu nekakvog pedagoga, kad sam, videći ih onako pametne i uzbuđene, pomislila :”Bože, čemu li to JA mogu da ih naučim?”
A već pri sledećem susretu, kad smo počeli zapravo da radimo, otkrila sam kako su, u stvari, naivni, neiskusni i radoznali, spremni za otkrivanje tajni umetnosti i života i kako, možda, ipak u sebi imam neko, godinama sticano, iskustvo vredno deljenja s drugima.
I setila sam se kako sam se osećala prvi put kad mi je jedan od tih mladih ljudi rekao da živo pamti stvari o kojima sam govorila i da su moji stavovi i primeri uticali na njegov život i karijeru.
Bila sam zaprepašćena i, odjednom, svesna odgovornosti koju nosi rad s još neformiranim ljudima – odgovornosti većoj od pukog penošenja praktičnih trikova zanata, pomislila: “Moraćeš malo više da pripaziš šta pričaš…”
Ipak, ako je makar i delić toga istinit i ako smem da poverujem da su tragovi koje sam za sobom ostavila bar nekome doneli dobra, to mi je dovoljno za ublažavanje rođendanskih depresija.
A ovaj susret s profesorom je dovoljan za jedan divan dan.
Jedva čekam sutra.
Gordana Kamenarović
Glumica, radi u Srpskom narodnom pozorištu, Novi Sad.
Da, rad sa ljudima nosi tako veliku odgovornost i tako veliko zadovoljstvo kad počnu da se ”radjaju plodovi”.
Često zaboravljamo koju odgovornost imamo živeći medju ljudima i sa ljudima, olako prosipajući reči i ne misleći kako veliku odgovornost nosimo u vezi svega što izgovorimo, uradimo, čak i kad podignemo obrvu a ne kažemo ništa.
I uopšte, nekako zaboravljamo za šta smo sve odgovorni, čak i za mrava kad ga nehotice nagazimo.
Srećno!
Hvala. Ovo bi mogla da bude čitava jedna nova tema – odgovornost i da li smo je svesni.
Ja nisam imala puno prilika da imam takvu odgovornost, ali sam u celosti svesna tragova koji su neki ljudi ostavili na mene.
Sa profesorima ti je kao i sa prijateljima: neki prođu pored tebe i okrznu te, neki te povrede, neke samo mimoiđeš, a najvažniji su ljudi koji te prožmu i posle susreta sa njima više nisi isti.
Draga gospođo Gordana,
hvala vam na divnom tekstu; ja sam zadosta pisala o tome kako su moji učitelji uticali na mene, kako ih se i danas, posle više od 25 i 30 godina sećam, sećam se rečenica, pokreta, čoveštva, etike, morala, svega.
Najlepše hvala.
Tragove ostavljamo jedni u drugima, i najčešće onaj ko je nečim naš život obeležio prolazeći kroz njega nekim poslom, to nikad i ne sazna. Kao moj prvi trener Mića, Deja koji mi je brisao suze u vrtiću, baka Lenka iz komšiluka, profesor filosofije Šime… Oblikovali su i menjali moju ličnost neprimetno, radeći svoj posao ili samo pokušavajući da budu bolji ljudi…Zato su ovakvi zapisi važni. Da se ne zaboravi.
I dalje gajim gotovo magično poštovanje prema profesorima i nastavnicima koji su me naučili dosta toga.
O poslu sam naučila najviše upravo u ulozi nastavnika. I to iskustvo i znanje koje sam stekla je i sada neprikosnoveno.
Divan, nežan tekst, koji me je naterao da se sa osmehom setim “tragova” detinjstva, mladosti. Hvala Goco!
Hvala na komentarima. Nekako mi se čini da smo zaboravili da se radujemo i da je gotovo sramota imati lepu reč za nekoga, ili prepoznati lepotu u nečemu.
Zato mi se čini da je ova oaza optimizma dragocena i da je stigla u pravi čas.
Baš tako. Pošto sam u ovoj našoj zajednici poznata kao, je l’, namćor i dežurno gunđalo, baš sam se pitala kako ćemo to MI širiti optimizam. I kako se ređaju tekstovi, tako je i meni sve jasnije. A i lepše.
Možda me promene ovi lepi dani.
Bože, a šta je onda @Dzangrizalo
.
.
Mislim, imamo mi dežurnog Nadžaka
Hahaha, to je i meni bila prva misao…
Živeli reformisani mrgudi!
Draga Goco… Velika je istina u tvom pisanju. I zaista, potrebno je radosti i optimizma. A ja, kao neko ko je imao tu divnu priliku, da radim i slusam tvoje price, sam ponosna sto te znam! Malo je danas toliko sirokih ljudi velikog srca. Hvala Goco!
Draga Jelena, ne mogu čak ni da opišem koliko sam zahvalna na tome što sam dobila priliku u životu da bar nekakav tragić ostavim za sobom. Hvala ti na divnim rečima!
Pored dece, najviše što možemo da ostavimo za sobom su – tragovi.
Kakva lepota čitanje ovih tekstove dan za danom… Gordana, oplemenili ste mi ovaj današnji.
pajz ovu što razbeharuje rečima unaokolo!
Rekao davno Lord Bajron “osmeh je najjeftinij lek!”
(a on se mislim u te stvari prilično razumevao)
lepo te čitati, blogerko nijedna
Vidi ti, ko se ovde okupio…
Lako je vama, prevejanima. Ja se, jadna, mučim da se snađem među stazama i bLogazama blogovanja (blogisanja, blogarenja?) – eto, ne znam ni osnovnu terminologiju…
Blogeraj?
ih, pa to ti je писофкејк!
Znaš ti to, ni ne znaš da – znaš
isto kao kod “kafea” kadgod, samo još i napišeš, ili – isto kao na sceni – neko kašlje, neko gužva papiriće, neko šapuće, neko ogovara (“i-jaaaao, vidi onu…”), neko se umusio, neko se kikoće,…a ti kažeš svoj tekst…i tako…
… a neko se pita: “ko je sad ovo?”
Nedelja je i ja sam baš danas odlučila da vam se pridružim i sad se osećam kao da sam došla na žurku na kojoj se svi drugi poznaju. Nadam se da me nećete dugo ostaviti da “pridržavam dovratak”, ionako mi je već dovoljno neprijatno 
hvala goci za ovaj divan tekst i mislim da joj je svojstven
Još jednom se zahvaljujem. Učinili ste da pomislim: “Eto još jednog lepog dana, iznenada.”
Sad kad te još i navučemo na blogovanje, iliti blogging, što bi ovde rekli
Blog ti pomogao 
Tako mi bloga, toga se i plašim!
Odličan tekst, da nam ulepša dan i da uvek mislimo o tragovima koje ostavljamo u drugima, pogotovo mladima!
U ovom Gordaninom tekstu sam i ja prepoznala svoj razlog za optimizam: ljudi koji ostavljaju traga u nama. Prva asocijacija je uvek učitelj, nastavnik, profesor, ali i svi oni (duhom) lepi i dragi ljudi koji sa kojima se prepoznajemo i koji čine ili će činiti našu svakodnevicu.