Porodica [Lepo. No18]
| 18.03.2011. | :: Angelina Radulović :: Male stvari |
Sigurna sam da mogu sve na svetu. Onog momenta kad se još treperava i pod utiskom upravo proknjiženog dana, dok se zvezde pale po nebu, uvučem u njihov krevet. Da ih mirišem i svojatam još malo, dozlaboga ponosna, subjektivna i dosadna, kako samo mame umeju da budu. Da uživam u ravnomernom disanju, rukama razbacanim na dva jastuka, nogama prebačenim preko tatinog stomaka.
Moja porodica. Utočište. San. Od kraja maja, baš kad se sve rascveta, raspupi, od vrbopuca poludi i lepota se razmili na sve strane – biće nas petoro. Biću mama troje dece. U Srbiji, reći ćete (a već su mi mnogi što rečima, što očima rekli) hrabrost. Ludost!
- Od čega ćete da živite -
- Joj, pa treba vam veći stan od ovog tesnog dvosobnog -
- A i ona vaša „fiesta“ je premala, nema mesta za tri dečija sedišta, a gepeka gotovo ni nema -
- Pa, šta će vam treće dete, imate i kćerku i sina -
- A kako na tvom poslu gledaju na to što ćeš OPET na porodiljsko? -
- Pozdravi se s karijerom, dnevne novine i deca ne idu zajedno -
- Noćni život, zaboravite, ne postoji bebisiterka koja bi htela da čuva troje dece (a i prijatelji će vas izbegavati, da ih „slučajno“ ne uvalite nekom).
Bla, bla, bla… Pitanja je milion, upitnih pogleda takođe, a i onih drugih, punih strahopoštovanja. A mi? Dok oni blebeću, mi – uživamo. U tome što je Ona sama naučila ćirilicu, i uveliko sriče slikovnice. Što je On izrecitovao svoju prvu pesmicu. Što se igraju neverovatnih, izmišljenih igara dokle god su budni. Što Ono pravi razmeštaj po majčinom stomaku , spremno da komanduje i pre rođenja.
I nekako, sigurni smo. Da baš ovde, u ovom momentu, posle 11 godina ljubavi prožete borbom, usponima, padovima, „sami u se i svoje kljuse i 10 prstiju“ varijantama snalaženja i opstanka želimo da gajimo svoje troje dece. Da se hranimo trenucima i uspomenama.
Prvom, neometanom, zaljubljenom tišinom kad su nam ih rumene i meke dodali odmah posle porođaja; Prvim padom s kreveta kad smo kao ludi stigli do bolnice, a doktor nam rekao da „je vežemo, inače će ovo biti samo prvi pad“; Šetnjama do „spadanja s nogu“ po zelenoj Avali, pitomoj Fruškoj Gori, u brdima ušuškanoj Šumadiji, divljoj i prelepoj Hercegovini, jutrima na Srebrnom jezeru, praćakanjima u Vrdniku, trčkaranjima po Paliću, sumracima na Adi ciganliji, kad kolektivno svi zakunjamo u kolima dok tata vozi;
Prvim, klimavim koracima, dok se kao roditelj i čovek boriš s vatrometom emocija , koja kipti na sve strane, patetičan i sebi smešan; Ludim osećajem kad skoro trkom ideš sa posla stresajući okrajke stresom ispunjenog radnog dana, da bi za njih bio svež i nasmejan. I spreman na pitanja. Milion pitanja.
I kad se zaključaš u kupatilu, da 10 minuta uživaš u knjizi, koju na kraju, celu tako pročitaš; I kad staješ pet puta na putu Beograd – Čačak da bi neko piškio, jeo, dojio, piškio…; Kad u bakinoj bašti samo otreš paradajz o majicu i daš ljubimcu da gricka; Kad poput duha izlaziš iz spavaće sobe posle jednosatnog uspavljivanja, zgaziš igračku, i uz neizbežno „kme“ vratiš se ponovo na – uspavljivanje; Kad možeš da gledaš „Dizni na ledu“, „Princezu i žabu“, sve reprize „Branka Kockice“ a da te niko ne smatra infantilnim;
Danu u kojem držiš u ruci žabu koju ti je tata ulovio u obližnjoj bari; i hraniš jagnje na flašicu (pivsku naravno, na koju ste stavili cuclu), jer ga je mama ostavila bez hrane…. Jutrima, u kojima dok mama i tata podno Jelice srču domaću šljivu i kaficu, mogu da čuju priče koje se umnogome razlikuju od istorijskih čitanki;
Kad poželiš da im platiš samo da bi malo ćutali a ti uživao u tišini; Ili u kad u trideset i trećoj učiš da voziš rolere i padaš do mile volje, jer svi misle da samo podučavaš svoju šestogodišnjakinju; Kad ustaneš zorom, pripremiš korpicu i doručkujete na obližnjem livadčetu; Kad ustaješ sat ranije, s petlovima, da bi na miru popio kafu i proverio šta ima u novo u internet zajednici.
Kad te nauče da ceniš život i uživaš u svakom trenutku, jer u konačnom zbiru, to će biti mnogo vrednije od kuća koje si stavio pod krov, od basnoslovnih plata,“ krvavo“ zarađenog položaja, skupog automobila. Tu vreću uspomena zavezanu ljubavlju, moći će da stave na leđa i uprte sa sobom u beli svet ako požele. Ako ne reše, kao mama i tata da ostanu ovde. Ovde je lepo mesto da porodica raste.
Divno je proleće kad imaš troje dece u Srbiji.
Angelina Radulović
aka Bedno Piskaralo. Mama. Novinarka. Blogerka. Aktivistkinja Udruženja „RODITELJ“. U svemu tome uči, da bude bolja, a najviše - da uživa u životu.
Suze su mi pošle… Ali samo zato što je ovaj tekst toliko divan, nežan, pun topline i divne, predivne nade u bolje sutra. Bedno piskaralo, znaš da čitam tvoj blog i volim kako pišeš ali moram ti reći da mi je ovo jedna od najlepših priča koje si napisala!
I ja šmrčem ovde
)
Divan tekst! I divna je Srbija sa ovako puno dobrih i lepih ljudi u njoj!
I moj jedinac je rođen krajem maja, baš kad se sve rascveta, raspupi, od vrbopuca poludi…
Porodica, utočište, san… divan tekst. Hvala.
Predivno…
Predivno, prelepo, smejala sam se i topila u isto vreme.
Divno je imati i sve vas u Srbiji
Ovo je diiiiivnnooooo (puna su mi usta tog diiivvvnooo ali samo od svih slika ovog teksta)
))
Hvala ti.
stvarno sjajan tekst
:):) i da, zivela porodica !!!!!:)
Rasplaka me, draga moja
Ludost, ludost ali i mudrost
Sve najlepše ti želim
Diiiiivno, sva se raspilavih i ja!
divan, divan tekst!
aaaaaaaaaaaa, pa ja ne mogu da kraja da pročitam, sve mi se razmrljava……..
……. ma divno!
Joj, evo je još jedna da se pridruži horu šmrckanja
.
Hvala najlepše, Angelina, od srca:).
Prelep tekst, zaista… Ne mogu da pi[em vi[e upalo mi ne[to u oko…
Čitaću svako jutro da mi dan bude lep, veseo i baš onako kako treba da bude!
A svim roditeljima ću deliti na poklon u svakoj prilici: rodjendani, nove godine, božići, godišnjice i sve ! Uramljeno!
Svaka čast, priča je za nagradu!
Hvala vam svima, mnoooogo!
Ulepšali ste mi dan komentarima, sad sam još ponosnija
Da, ta “vreća uspomena zavezana ljubavlju” je nešto što nema cenu.
Pri tom se lako svuda nosi sa sobom, a godinama joj vrednost samo raste i raste. 
He… vratila si me 20-ak godina u rikverc, kad su moji bili “nešto manji”… 
Lepo vreme, lepe uspomene
To hrani i kad je najtmurnije.
Nenormalno si normalna!
Sreća, sreća, radost, uživancija….
Draga moja Angelina!
Sta reci nego samo – divno. Svaka rec u srce me pogadja jer sam daleko i ne mogu da imam to sto vi imate. Ovde je zivot mnogo drugaciji. Divim vam se jer vidim da zivite srecni i zadovljni. Neka ljudi pricaju. Verovatno su to oni koji bi voleli da zive kao vi – samo ne uspevaju.
Od srca vam zelim sve naj naj najbolje i zivite svoj zivot bas onako kako vam je volja.
Veliki poljubac
Neda iz D
Draga Nedo, mora se učiti uživati u malim, običnim stvarima, kad na velike ne možemo da utičemo.
Rasplakao me tekst… i postideo…
Da, postideo – stidim se što imam 30 godina i bojim se da se otisnem u avanturu zvanu roditeljstvo; stidim se što radim 20 sati dnevno i nalazim razne izgovere da ne ostanem u drugom stanju, stidim se što sam sebična, jer verujem da bi me jedno (ili više njih) malo biće oplemenilo… I, obećavam, da više nikada neću izgovoriti rečenicu: “Volela bih da imam troje dece… samo ne znam ko će da ih rodi.” Eto!
Nemoj da se stidiš, biti roditelj nije samo najlepša, već i najteža (da ne kažem najzajebanija) stvar na savetu. Lično, rukovodim se sa ove dve: “boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti” i one mog dete “živeti se ćero, mora usput”.
Samo se ti otisni i plovi, videćeš da znaš da plivaš sve stilove, kad moraš
Ja sam potpuno oduševljena.
Sva sam se naježila i ne skidam osmeh s lica. Sve mi se svidelo i sve mi je jako dobro poznato, ali ono “da im platiš da malo ćute” me direkt u srce pogodilo. 
Srcići maleni su sva sreća ovoga sveta.
A treće dete….vaaaau porodiljsko bolovanje godinu i po dana ima da se nauživate.
Što više dece ima, lakše ih je čuvati, a sreća sa svakim novim članom je sve veća i veća.
Definitivno je divno proleće u Srbiji sa troje dece.
Šta da ti pričam, kad sve znaš
<3
Prelepo receno,svaka cast Angelina!
Predivan tekst koji mami osmeh 
…i sve nas podseca koliko je,pre svega, carobno iskustvo biti roditelj 
.Volela bih jednoga dana i ja da imam troje dece jer verujem da su deca neprocenjiv zivotni dar 
.
Svaka cast na hrabrosti!
Šta reći, osim – ničeg lepšeg od porodice i života usput! Tako si sve lepo rekla i opisala da nemam neki drugi komentar osim – divan i iskren tekst!
Tako treba, svaka cast!Da je vise takvih kao vi bilo bi nam bolje.Strasno me nerviraju oni koji se neckaju ili ostanu samo na jednom detetu
Sunašce, to je, ipak stvar ličnog izbora i želje. Svako treba da se ponaša onako kako mu odgovara i kako mu je taman. Nekom je taman troje, nekom dvoje, nekom jedno, a nekom i nijedno. Htela sam da istaknem lepe stvari koje porodica i roditeljstvo sa sobom nose, jer nekako, suviše se uživimo u kukanje nad nama zbog nespavanja, zbog realnih žrtava, zbog kompromisa koje pravimo zarad njih.
I još više, da shvatimo da smo SADA i OVDE, da nema gubljenja vremena u kukanju kako bi nam u nekoj drugoj zemlji, na nekom drugom mestu bilo bolje, jer to ne možemo da znamo.
Angelina, tvoj tekst mi je definitivno omiljeni.
) ostvaruju odlične sinergije. Takodje, apsolutno se slažem sa tobom kada kažeš da je sve ipak stvar ličnog izbora i želje. Što se mene tiče, nije bitno koliko dece imaš ili nemaš ako si dobar roditelj i čovek a iz tvog teksta kapiram da si ti jedna super mama i da su tvoja deca srećna što te imaju. Bravo! 
Zaista je predivan a kao i svi ostali čitaoci, bas sam se raznežila.
Mi imamo dvoje a onima koji imaju jedno mogu samo da poručim da se sa dvoje (a verujem i sa 3, 4 i više
Želim sve najbolje tebi i tvojoj porodici.
Znate šta želite i ljubavlju odiše tekst. Bravo!
Mnogo lepo. Nauče nešto ona od nas, ali više mi od njih. Nego – mojoj supruzi se mnogo svideo tvoj tekst (a mi imamo “samo” dvoje)…
Draga Angelina, pravi tekst na pravom mestu…Ulepsala si nam dan i obuhvatila ljubavlju tvoje porodice…uzvracamo
)
moj komentar staje u: ♥
a slika je rekla više nego svi ovi napi tekstovi ovde zajedno…
Hvala vam svima, tirta mi osmejak na usnama kad čitam vaše komentare i drago mi je što se bar malo svi osećamo dobro
I meni je tekst ulepšao jutro. Hvala.
Vrlo slikovito da svaki opisani trenutak u sliku može.:)
Sa ovoliko ljubavi…to samo Ana moze…prelepo draga moja, mnogo ti hvala, za sve.
Volimo vas:)
[...] Evo i moje priče – porodične [...]