Još jedna pobeda [Lepo. No29]
| 29.03.2011. | :: Nebojša Radović :: Male stvari |
Nisam iz jedne od onih porodica koja je imala svoje nedeljne rituale. Umesto nedeljnog ručka gde bismo se svi skupili i pričali o šest dana iza nas, ovaj dan je više bio posvećen svakom ponaosob kako je ćale obično bio na putu a ostatak bande se raspuštao uživajući u poslednjem danu nedelje.
Ipak ti zajednički trenuci su se dešavali, narodski rečeno „o velikim praznicima“ kada bismo u najširoj postavi okupili i uživali u toploti koju porodica donosi. Bilo da je to Božić kada bismo se svi u staroj dedinoj kući okupili oko ognjišta i uglavnom ćutali uživajući u njegovoj toplini, kusajući bombone koje smo našli u slami, ili Bogojavljenje kada smo ranom zorom pravili prave male okršaje u tome ko će dalje skočiti sa sekire, mada sve to nije bilo bitno koliko to što smo tu zajedno. Ovi rituali, iako će ih mnogi osporiti i nazvati paganskim, bili su naši mali rituali i razlog zašto smo svake godine željno čekali tih par dana. Bez njih verujem da bih nekako bio prazan, bezličan, prepušten svetu u kome je sve regulisano cenom koštanja a ne i onim duhovnim koje nas zapravo čini onim što jesmo.
Priznajem, mada to većina vas i zna, da sam razmišljao da odem. Štaviše i dalje razmišljam, jer mi želja za obrazovanjem i ličnim napredovanjem nekako nameću potrebu da to uradim. A onda, baš u tom periodu pripreme, se osamite – pisanje biografije, preturanje po nekoliko godina unazad, fotkama iz detinjstva uspešno vrate tas na stranu moje zemlje. Mali rituali se zadovoljno osmehnu i odnesu još jednu pobedu.
Onda se i verovatno pitate, dokle više sa tim ritualima, i zašto su oni toliko specifični za našu zemlju, kao da ih drugi nemaju. Nisu, to nisam ni tvrdio, već su moji, i samo moji. I ne, njihov sastavni deo nije samo porodica kao neko ko nam je najbliži, već svi oni koji nas okružuju. Prijatelji, poznanici pa i ona čudna prodavačica iz Maksija koja deklamuje svaku stavku koju provuče kroz čitač.
A svoje rituale ne dam tako lako. Ne dam svoje jutarnje pivo za šampione uz prve zrake prolećnog Sunca dok menjamo sličice, iako smo konji od 25 godina koje svi čudno gledaju. Ne dam svoje kafe uz obalu Save i dane teškog nerada. Ne dam ni lazanje kod Dragice, prejedanja u Duffu, karaoke u Bitefu, niti kafu u 5 ujutru u kafani Užice. Ne ne dam ni biskvit s malinama u Majdanu i sve one sa kojima sam imao prilike da ga podelim. Vožnje biciklom na Adi i noćno kupanje – hm, ni to ne dam.
Ne dam jer su oni moje mane i slabosti, ali i moja snaga i inspiracija. Jer me konstantno sputavaju a opet prvi priteknu i pruže ruku da nastavim dalje. A da li mogu biti bolji? Svakako, kao što i svako od nas može biti bolji, ali u sistemu vrednosti u kom je nerad glavni motiv, opravdanje ćemo uvek tražiti u drugima. Ne tražim opravdanja već razloge za osmeh, što mi moji rituali uspešno pružaju. Oni su sastavni deo mene, a sebe se ne stidim već verujem da mogu još mnogo mnogo više, a znam i da nisam jedini.
Nebojša Radović
Kako nije veliki ljubitelj nacionalnih podela izjašnjava se kao geek. Prepodne je obično vrlo ozbiljan u naporima da razvije svoju mini-firmu, da bi kako vreme odmiče budio Mr Hajdovsku stranu u sebi. Voli da piše, a drugi bi voleli i da ne peva. Neoženjen, za sada nije potvrđeno da je otac nekog deteta.
Bravo, matori! Objasnio si neke stvari koje mnogi ni ne žele da shvate. Tužno.
Bravo! ~ “Ne tražim opravdanja već razloge za osmeh”
bra’o,bra’o!
Lepo, Eniače, diiivno. Meni si ulepšao dan ovim tekstom
“Mali rituali se zadovoljno osmehnu i odnesu još jednu pobedu.” – a šta su rituali bez mesta i ljudi? U pravu si.
..kada ti mane postanu inspiracija, divan osecaj!!
Sjajno i optimisticno.
Mada rastuzio si nas u dijaspori. 
No uskoro cemo u posetu pa cemo obnoviti par rituala. 
Juče si pričao koliko ti je bilo zajebano da napišeš ovaj tekst, ali mi je zaista veliko zadovoljstvo što jesi! Pogotovu zbog rečenice “Ne tražim opravdanja već razloge za osmeh, što mi moji rituali uspešno pružaju”. Nije teško biti pesimista, upravo pozitivan stav jeste ono što tebe (i još po neke) razlikuje.
Hvala Prokko, drago mi je sto se ovaj tekst desio kada procitam vase komentare.
Svima nam se desio jedan divan tekst. Hvala ti na njemu.
Sad je i meni jasnije zašto nisam nikad ni poželeo da odem. Znao sam da imam razlog, ali… 
Pedya je sve rekao: “Svima nam se desio jedan divan tekst.”
Bolji kompliment ne mogu trenutno da smislim.
Ali pišem jer imam jedno pitanje. Očigledno volimo iste stvari, tako da te molim da mi otkriješ: ko je Dragica i kako da dođem do nje, tj njenih lazanja?
twitter.com/dragitza
Hvala Sanja na interesovanju za moje lazanje
lepo mi je kad čitam ovo, ni pola godine nakon -onog- ne ovoliko optmističnog.
samo napred
[...] pomalo zaboravljene kategorije na ovim prostorima. Svidelo mi se, pridružio sam se i nastala je Još jedna pobeda. Pročitajte i bacite komentar, značilo bi mi [...]
Najbolje se osećam tamo gde mi svi znaju ime… http://www.youtube.com/watch?v=hUF0n3xf_os
Hvala puno na ovom divnom tekstu koji mi je učino dan lepšim
Ne možeš da zamisliš koliko sam srećna što sam ja i moje lazanje deo tvojih rituala koje nikom ne daš. Ni ja ne dam moje druženje sa tvom i sve one zajedničke trenutke.
“malo” kasnim s čitanjem, ali moram da prijavim ovde jedan “like”
Najpre da se izvinim sto tek sada citam ovaj tekst
ali za ovako dobro iznesene cinjenice i osecanja nikada nije kasno! 
savrseno receno i vredno citanja xyz puta!
Neverovatno se ponosim time sto te imam za prijatelja i zato sto si sam spoznao razloge zasto ostati umesto otici van zemlje.
Kada si vec spomenuo, dugo nismo bili u Majdanu na tom biskvitu od maline…
Neka su naši rituali i paganski, ali su svakako nešto što nas sve povezuje.
“Ne dam jer su oni moje mane i slabosti, ali i moja snaga i inspiracija. Jer me konstantno sputavaju a opet prvi priteknu i pruže ruku da nastavim dalje.”
slazemo se sto posto… svidja mi se tekst…