Altruizam [Lepo. No35]
| 04.04.2011. | :: Ivan Rečević :: Male stvari |
Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem – Dino (Slavko Štimac) iz filma Sećaš li se Doli Bel?
Svakog dana kada ustanem, dosta ranije od prosečnog sveta iako ne pre pekara, stvari koje radim su uglavnom rutinske i traže opasuljivanje. Kada se rituali završe i pogleda kroz prozor sve je nekako pusto, i tek poneki upaljen prozor na okolnim zgradama i kućama.
Ljudi se bude ili uopšte nisu spavali.
Svakog dana, tih nekoliko sati pre “oficijelnog” buđenja, nema buke, telefona, hitnih sastanaka i svih onih stvari koje odvlače pažnju.
autorka fotografije: jypsygen
Tada, ako dovoljno vremena posvetim parku i okruženju koje se vidi kroz prozor, vidim sve one ljude koji se bave uređenjem parka, dostavom namirnica, čišćenjem snega/đubreta i svim tim nekako “nevidljivim” delatnostima.
Uvek će postojati komentar koji dovodi u pitanje kvalitet tih usluga i poređenje sa nekim drugim mestima ili državama – ali je najbitnije to da postoji neko ko se brine o našoj okolini, prijatnom osećaju kada odlazimo ili se vraćamo kući i o tome da možemo nabaviti ono što nam je potrebno za život.
Nije bitno gde živite, već kako i koliko dopuštate i pomažete da ljudi oko nas menjaju ili utiču na naše okruženje.
Ivan Rečević
Serijski preduzetnik
Pravi si predstavnik prve smene
Isto to posmatram svako jutro, u miru.
Samo sa terase
.
Hvala
[...] istraživanja za 13. maj i naših “365 dana” Žurimo direkt u [...]
I nema veze što su vandali razlupali kante od Konjarnika do Mirijeva. Bitno je da kad dođem kući praznim džepove od gsp karata, celofana od čokoladica i raznoraznih papirića. Ne očekujmo da se neko drugi brine o našoj okolini. Neće sigurno.
Mislim da niko nema prava na “komentar koji dovodi u pitanje kvalitet tih usluga”, dok se ne zapita sa li je ličnim primerom pokazao svom detetu da treba da pozdravi ženu koja čisti ulaz u njihovoj zgradi ili da se omot od čokoladice ne baca u tek posađeno zelenilo u parkiću, nego u korpu koja je par koraka dalje.
To vreme između pekara i poštara je i meni omiljeni deo dana, a “nevidljivi ljudi” su naši sugrađani. Onaj ko ih stvarno ne vidi, ima ozbiljan problem sa sobom.