Kap vode [Lepo. No48]
| 17.04.2011. | :: Nikola Jovanović :: Ljudi |
Svi smo mi jednom bili deca. Neki od nas još uvek jesu.
I svi smo mi imali snove. Neki su se ostvarili, neke smo prerasli, a neke još uvek sanjamo i čekamo da se ostvare. Ili pak radimo na tome da se ostvare.
Naravno, to nije uvek lako. Valja zaraditi za život, za školovanje dece, nove patike ili letovanje. Svako od nas ima svoju muku koja nam odvlači pažnju od onih ciljeva koje smo sebi postavili kao klinci – da budemo piloti, doktori, vatrogasci… Da odletimo na mesec. Da nam letovanje traje cela 3 meseca, kako valja i trebuje. Da jednostavno radimo ono što volimo i budemo srećni.
Naravno, nije to lako. A kada živite na Kosovu, još je i teže.
Sve oko tebe govori ti da treba da prestaneš da sanjaš – siromaštvo, političari koji se igraju tvojim životom kratkoročne i lične dobiti radi, nemaština, život ni tamo ni ’vamo, nesigurnost. Opšte sivilo. Čekaš da stigne neka pomoć, čekaš da te neka od internacionalnih organizacija zaposli, čekaš da se sve to već jednom završi. Čekaš.
Ali želiš da veruješ! I nadaš se!
Jer vera i nada su glavni pokretači i motivatori ljudi da istraju i bore se, da dočekaju šansu da rade ono što vole i nema tog okruženja i tog sivila koje može da ih uništi.
Ramonda Serbica je jedan cvet koji najbolje opisuje ono o čemu pričam – ova retka biljka koja raste samo u nekim delovima Srbije je vrlo specifična: čak i ako se potpuno osuši, može ponovo oživeti kada se zalije. Kažu da je zbog toga preživela i ledeno doba. A sposobnost vraćanja u život je otkrio ruski botaničar Pavel Černavski koji je ovu biljku 1928. godine stavio u svoj herbarijum. I nakon što je slučajno prosuo vodu po herbarijumu, prethodno potpuno suva biljka je procvetala. Magično.
Zato ljudi nastavljaju da rade, da se trude, da preživljavaju, sve čekajući, verujući i nadajući se da će se pojaviti neko ko će baciti koju kap vode u smeru zaboravljenog cveta koji je neko davno stavio u herbarijum i arhivirao, misleći da je sudbina tog cveta davno zapečaćena.
I kada se nešto sasvim slučajno desi, na primer u vidu bratovljeve drugarice, koja slučajno otkrije da u svom tom sivilu ti praviš predivne origami modele, u svim mogućim bojama i oblicima, i kad ta bratovljeva drugarica potpuno slučajno ima i veze sa „Nedeljom Japanske kulture“ u Gračanici, shvatiš da je to tvoja kap vode, šansa da nešto što stidljivo stoji u herbarijumu najzad procveta, bude primećeno i svojim sjajom obasja celu okolinu.
Upoznajte mogu sestrića Mateju.
On živi u Kosovskoj Mitrovici i pre nekoliko dana je imao svoju prvu samostalnu izložbu origami modela u Gračanici, u sklopu koje je demonstracijom svog umeća i kreativnosti pokušao da motiviše i inspiriše gomilu dece da, bez obzira na sveopšte sivilo oko njih, oni ipak treba da se bave onim što vole i žele i ne smeju da odustaju.
Ah, da, Mateja je ovaj mališa na fotografiji iznad. On ima 9 godina.
Ubeđen sam da je on kap vode za puno dece na Kosovu.
Pogledajte ceo album ovde.
Nikola Jovanović
Pećanac koji živi u Zemunu. Otišao iz Srbije, ali se brže bolje vratio sa željom da nešto promeni. Bavi se razvojem ljudi, a uskoro i društvenim preduzetništvom. Bloguje više od 5 godina. Veruje u ljude. Nepopravljivi optimista. Ili nepokvarljivi, kako se uzme.
I lepo i tužno. I ohrabrujuće…
[...] Note: this is a translation of my text written in Serbian for 365lepihdana.rs (365 beautiful days), which is a “river of optimism” of people that strongly believe [...]
Lepo!
Bravo za mališu, a i za autora
Hocu taj cvet
zaista predivno, nemam sta da kazem, osim da je predivno i da se zahvalim od srca
Predivan tekst i predivni origami modeli. Ovakve priče vraćaju nadu.
Veliki pozdrav za Mateju i Nikolu.
Jedan od najlepših tekstova ovde, jako sam dirnuta.
Divan tekst i lepe slike…
Izgleda da Srbiji treba jedna dobra kiša
Hvala Nikola, tebi i Mateji!
Predivan tekst koji inspiriše i motiviše.
Hajde da ne ostane samo na tekstu.. Da pokušamo da pokrenemo energiju.. recimo da napravimo aukciju ili web sajt preko koje bi ljudi kojima se to dopada otkupili od malog Mateje (ili slične dece) te njihove radove.
I tako i tako često kupujemo poklone za rođendane koji više imaju simboliku nego stvarnu vrednost. Zašto ne bih za poklon za rođendan kupio neki takav poklon, za koji znam da ima dublju vrednost, jer sam pomogao jednom mladom cvetu da i dalje sanja. Nisam učinio puno ali sam barem kap vode poslao, u nadi da će bar malo procvetati.
Znam da nije namera autora ovog teksta bila da otvorimo prodaju suvenira, ali ako već vidimo uspešna društveno odgovorna preduzetništva i aplaudiramo kada je neko pokrenuo takvu inicijativu u africi ili južnoj americi, hajde da vidimo kako možemo da pomognemo da napravimo takvu inicijativu za te naše ljude, i za tu našu decu.